facebook
Devojka razmišlja, ilustracija za razvijanje kritičkog mišljenja

Metode za razvoj kritičkog mišljenja – SAVETI IZ NASTAVNIČKE PRAKSE

Podelite sa prijateljima

Kritičko mišljenje je skup kompleksnih veština koje se odnose na promišljanje višeg reda. To je mišljenje koje omogućava pronalaženje novih ideja kako bi se stiglo do rešenja nekog problema. Da bismo uopšte govorili o kritičkom mišljenju i značaju razvoja ovog načina razmišljanja kod učenika, moramo prvo definisati sam problem. Problem je zapravo cilj koji treba da dostignemo, a na putu do cilja postavljene su izvesne poteškoće, koje mogu biti veoma različite.

Učenik koji ovlada ovakvim načinom mišljenja u stanju je da se prilagođava novonastalim situacijama, da se suoči sa poteškoćama i sam odabere najlakši način, odnosno put do cilja. Učeći decu da promišljaju i analiziraju, mi ih zapravo pripremamo da se prilagode nekom budućem vremenu u kom će se sretati sa novim tehnologijama, nekim novim problemima. Nikada nije kasno početi sa razvojem kritičkog mišljenja. Ono će nastavu učiniti manje pasivnom, a težište će se prebaciti sa nastavnika na same učenike.

Prirodne nauke: Najefikasnije metode za razvoj kritičkog mišljenja

Postoji veliki broj metoda kojim se deca uče kritičkom mišljenju. Svaka metoda je dobra i primenljiva u praksi. Ja ću se osvrnuti na nekoliko meni najdražih, koje sam primenjivala sa svojim učenicima i koje se mogu prilagoditi i trenutnoj situaciji, kao što su skraćeni časovi i podeljena odeljenja. Štaviše, svaka od metoda ima isti učinak, bilo da se izvodi u učionici ili onlajn.

Metoda koja je zauzela prvo mesto u anketi koju sam sprovela sa svojim učenicima je metoda „Šest šešira za razmišljanje”, koju je u istoimenoj knjizi predstavio psiholog i lekar Edvard de Bono. Ova tehnika se koristi za istraživanje različitih perspektiva kako bi se došlo do rešenja nekog problema. Šeširi su nazvani po bojama i predstavljaju različite perspektive razmišljanja koje pojedinac primenjuje kada na glavu stavi (bukvalno ili metaforički) taj šešir. Prema De Bonu, postoje sledeći šeširi:

  • plavi – upravljanje procesom odlučivanja,
  • beli – činjenice,
  • crveni – osećanja, instinktivne reakcije,
  • crni – negativne reakcije,
  • žuti – pozitivne reakcije,
  • zeleni – kreativne ideje.

Kako sam po struci biolog, prvo sam se zapitala za koju nastavnu jedinicu mogu iskoristiti ovu tehniku i da li će je deca zaista naučiti ako im ja to onako profesorski ne izrecitujem i ne zapišem na tablu. Odluka je pala na populaciju, nastavnu jedinicu u osmom razredu. Učenici su se podelili u parove, dobili objašnjenje i problem: da li treba invazivnim metodama smanjiti populaciju azijske bubamare kao strane vrste. I na moje veliko iznenađenje, učenici su na sledećem času nosili šešire različitih boja, a o populaciji su govorili kao pravi mali istraživači, a ne kao recitatori.

Druga metoda koju bih izdvojila je svakako debata, ali ne debata koja se pretvara u viku i širenje negativne energije, već koja podrazumeva konstruktivno iznošenje mišljenja i činjenica do kojih su učenici došli na osnovu relevantnih izvora. Najpozitivniji utisak mi je svakako ostavila debata na temu „Kreacija ili evolucija”, koju sam radila sa učenicima sedmog razreda. Učenici su bili učesnici debate, voditelji, publika, pa se čas pretvorio u pravu malu naučnu emisiju, u kojoj su se mogli čuti fantastični argumenti koji govore za i protiv evolucije, odnosno kreacionizma.

Kada je u pitanju tehnika „Brainstorming”, njenu osnovu predstavljaju slobodne asocijacije koje iniciraju mnoštvo ideja u vezi sa temom koja se obrađuje. Ova tehnika se može primeniti na svaku temu i u svakom predmetu. Primenom ove tehnike dobijaju se različita rešenja problema. Učenici su aktivni, zainteresovani, a tehnika sama po sebi podstiče diskusiju i razmenu iskustava.

„Tehnika mozgalica” je nešto što se opet može primeniti svakodnevno i obično se koristi u uvodnom delu časa, kada navodimo temu koju ćemo obrađivati ili ključne reči u vezi s temom. Učenici imaju zadatak da u prvih pet minuta povežu datu temu sa nekim drugim temama ili idejama.

Pored ovih tehnika, postoji još mnogo drugih, kao npr. „Mape uma”, pitanja „Šta bi bilo, kad bi bilo”„Za i protiv” i sl.

Kao što je već navedeno, brojni su razlozi zbog čega treba da se okrenemo razvoju kritičkog mišljenja kod učenika. Svakako, preduslov su i osposobljavanje i edukacija osoba koje upravljaju nastavnim procesom da koriste ove tehnike, ali i da svakodnevno ohrabruju učenike sve do onog momenta kada će oni sami početi kritički da promišljaju i kada u učionici više nećemo imati tridesetak pospanih učenika koji „slušaju” i gurkaju se, već pravi tim koji je spreman da se suoči sa svakim izazovom.

 

AUTOR: Danijela Marković; Foto: Unsplash

Podelite sa prijateljima