facebook
Priča o nastavniku matematike

Priča o nastavniku matematike

Podelite sa prijateljima

Priča je preuzeta sa bloga Ane Markov (anamarkov.com

Gaja je bio najstroži, najpedantniji i najiskreniji nastavnik kog sam imala. U osnovnoj školi u Mladenovcu, predavao nam je matematiku.

U njegovu učionicu se nije ulazilo pre njega. Stajali smo uvek u redu, uza zid – ne tamo negde po hodniku – i čekali njegov dolazak. Na čas je uvek stizao malo pre zvona, tačnije, na vreme. Na njegovim časovima se sedelo u precizno nameštenim klupama, jednako udaljenim jedne od drugih, uvek na istom mestu, bez razvlačenja stolica i nepotrebne galame. Na stolovima nije bilo rančeva i jakni, već uglavnom sveska i pernica.

Ta učinioca je bila kao poseban prostor unutar školskog prostora. Kao i da nismo bili u školi – bili smo kod Gaje na času.

Ako bih učionicu opisala jednom rečju, bila bi to reč „uredna“. Pod je uvek bio čist, kanta za smeće ispražnjena, stolovi bez žvrljotina, nastavnik odmeren, a table blistave. Za razliku od svih nastavnika, tada, i kasnije, Gaja je jedini imao dve table. Na njima je sam iscrtao kvadratiće, vodootpornim markerima u boji i velikim drvenim lenjirom. Bila je to zelena sveska na zidu u koju je uvek pisao redno sa leva na desno i kredama različitih boja obeležavao formule, rešenja, preseke i sve što bi se moglo smatrati bitnim. Naše sveske bile su odraz njegove table, i njegove učionice – i kada ispunjene pokušajima i pogreškama – uvek uredne.

Dodatne zadatke za domaći sam nam je štampao, a većina bi ih po dvaput radila u male ukoričene sveske u kvadratiće, kakve je zahtevao da koristimo. Sećam se da sam u jednom razredu ispunila 8 takvih svezaka, uvek od korice do korice, bez cepanja i preskakanja. Ne znam da li je bilo do nastavnika, ili do dečijeg duha, ali imali smo i mala takmičenja ko će više svezaka popuniti vežbajući matematiku hahaha. Svi se i danas pitamo kako nas je na to prevario. Za Gaju je prosto uvek bilo lako uraditi više nego za druge. Kući sam nesvesno, prvo radila domaći iz matematike, pa sve ostalo.

Kad bih ga se kasnije sećala, tog najstrožeg nastavnika u školi, uvek bih ga se sećala sa osmehom. U učionicu je ulazio bacajući dnevnik na sto sa metra udaljenosti, i uvek sa nekim duhovitim zezanjem ekipe u prvim klupama – strog, ali fer. Možda se varam, ali mislim da su ga voleli i đaci koji su imali dvojke, ili ga barem poštovali.

Na njegove dopunske nastave dolazili su i oni sa četvorkama i peticama, jer nije držao dodatne nastave. I koliko god rano mi stizali, on je bio tu ranije. Dolazio bi oko pola 7 u prvoj smeni, sređivao učionicu i ispisivao zadatke na tabli. Kad god bismo naišli ka školi, samo njegov auto bi stajao na parkingu, čekajući đake.

Danas mi je teško da mu se setim lika. Znam da je nosio naočare za vid, često spuštene oko vrata. Sećam se i strahopoštovanja, jer bio je nastavnik kog se plašiš, ali si i srećan što ga vidiš. Mislim da je strah bio tu samo jer nikada nisam želela da ga razočaram.

Ne znam da li sam u celom životu imala šačicu takvih nastavnika.

Jedno od Gajinih pravila je bilo PAMETAN PIŠE, BUDALA PAMTI. Uvek i svuda, šta god radili, sve matematičke radnje smo izvodili „sa strane“ kako nešto ne bismo zagubili. Pre neki dan, uhvatila sam sebe kako to radim ahahah, možda jer me je zbog toga jednom izbacio sa časa.

Kao neko ko je tablicu množenja učio i više nego što je zadato, a u nižim razredima išla na takmičenja iz matematike, ljutila sam se što svako 11 puta 7 moram da računam „sa strane“.

Dok je jednom objašnjavao zadatak na tabli i došao do 6 puta 12, pa krenuo da piše sa strane, 6 puta 2 je 12, 2 pišem, 1 zapisujem sitno… znate kako ide, ja sam valjda i nesvesno, odmah, i u polu šapatu rekla „72, naravno“ jer 6 puta 12. Ali to je bila Gajina učionica – u toj apsolutnoj tišini predavanja, i šapat je bio previše glasan. Zaustavio se, okrenuo ka meni i rekao „izađi napolje. Hajde, izađi napolje i neka ti to bude opomena.“ Ustala sam, u potpunoj neverici da me je izbacio sa časa, em on, em mene (to mi se retko dešavalo), em zbog takve „gluposti“ kako ću se posle žaliti drugarima. Ispratio me je do klupe u hodniku, tik uz vrata učionice, i vrata ostavio širom otvorena. Nastavio je da predaje, dovoljno glasno, da sam i u hodniku mogla da pratim čas, ali i naučim lekciju.

Sada kada sam se setila toga, mislim da je pravilo „pametan piše, budala pamti“ važilo za mnogo više od računjanja.

Lako mi je da pričam priče o Gaji – imam ih toliko iz te jedne učionice, mada sam ga poznavala i van nje. Kad je dolazio kod nas da drži časove mom bratu, pio je domaći sok od višnje, ali samo jednu čašu, zbog šećera ili čira. Ponekad bih ga srela u prodavnici u komšiluku (živeli smo u istom kraju), u papučama, bez dnevnika i ne bih znala kako da se ponašam. Kako to – nastavnik, bez učionice… zato ga se najradije i sećam u ta četiri zida.

Kao na primer kada bismo završili pismeni zadatak, vežbanku bi zatvorili i stavili na ćošak stola, pokazavši da je rad gotov. Više je ne otvaraš, ali ni ne izlaziš iz učionice – Gaja nije dozvoljavao da za vreme njegovog časa galamimo po hodnicima. Ja bih se okrenula, i iz ranca okačenog o stolicu, uzela da čitam knjigu do kraja časa. Nekada bi prošetao učionicom i usputno pregledao zadatke uz reči „dobro je“ ili me vežbankom kao udario po glavi. To je značilo da sam napravila neku glupu grešku, obično nešto oko prenošenja minusa.

Kada su časovi bili u potpunosti posvećeni vežbanju, ulazili bismo u učionicu u kojoj su obe table već bile ispisane zadacima, pa pod a), b), c), sve do o), pa i dalje. I tu smo imali mini borbe, kao oko broja popunjenih svezaka – ko će pre prepisati sa table, ko će prvi sve uraditi. Povremeno bi krenuo redom da proziva i proverava zadatke, često od poslednje, četvrte klupe u redu do vrata – od mene. Ustala bih, sa sveskom u ruci i samouvereno (bila sam od onih koji (misle da) sve znaju) otišla do njegovog stola. Pregledao bi zadatke i odsečno štiklirao tačna rešenja i povremene zeznute delove na kojima sam se snašla. Kod jednog zadatka bi stao i velikim crvenim slovima napisao A.K. zatvorio svesku i vratio mi u ruku sa rečima „pošalji koleginicu“. Vratila bih se na mesto i poslala koleginicu, drugaricu iz klupe koja mi je prošle godine bila kuma na venčanju, a onda se posvetila svojoj svesci. Gaja mi nikada nije ispravljao greške, već me pozdravljao sa A.K. U prevodu, Ana Koza hahahahaha odnosno, nešto sam zeznula. Danas bi za takve nazive učenik poslao nastavnika kod direktora – uvrnuti svete – ali ja nikada, niti iko od nas, nije pomislio ništa osim da naš nastavnik stvarno želi da nešto naučimo i ponesemo sa sobom kad ne budemo više sa njim. Kad on više ne bude sa nama.

Kada je otišao u penziju, njegovu učionicu počeli su da koriste drugi ljudi. Sećam se prvog časa tu, kad njega nije bilo. Nisam ni znala da ta učionica postoji van njegovog prisustva – osećala sam se kao da je dolazila i odlazila sa njim.

Nastavnica je ušla i prvo spustila tašnu na sto, onda sto malo povukla napred nazad. Tog prvog časa, svi su i dalje sedeli na svojim, Gajinim mestima, kao da je i dalje bio tu. Iluzija se razbila kada je žena čijeg se ni imena ne sećam, prišla tabli i počela pisati brojeve van iscrtanih kvadratića – kao da je bilo teško smestiti stvari na njihovo pravo mesto. Oči su mi zasuzile kada je uzela prljav, mokar sunđer i zamahnula popreko tablom, mrljajući kredu i prašinu preko tamno zelene ploče, bez poštovanja.

Mislim da se u učionici čuo uzdah šoka.

Kod Gaje su se sunđeri dobro ispirali i cedili, brisalo se u pravoj liniji od vrha do dna table, a nakon mokrog sunđera, postojao je sunđer za sušenje, kako zelena boja i linije ne bi bledeli zbog viška vode i ostatka krede.

Tada sam znala da nikada više nećemo imati učitelja kao što je bio on.

Tokom studija, dok smo živeli u Beogradu, došla sam do Mladenovca zbog papira za stipendiju. U opštini sam bila sa drugaricom i kumom iz klupe, i srele smo Mariju koja je nekada sedela u redu do prozora. Rekla nam je da je Gaja preminuo pre dve nedelje, da je i ona kasno čula. Nije znala ni ko je od naših otišao na sahranu.

Na putu kući, plakala sam; što mu se nisam ponekad javila, što ga nisam obišla, što ga u poslednjim godinama nisam slučajno srela u prodavnici, a najviše što ga nisam ispratila kada je otišao. Želela sam da verujem da je na sahrani bilo njegovih đaka. Jer sigurna sam da je mnogima ostavio lekcije za ostatak života.

Nakon toliko godina, setila sam se njegovih reči „pametan piše, budala pamti“. A prebirajući uspomene za ovaj tekst, setila sam i možda najvažnije lekcije koju mi je ostavio. Da sam uprkos godinama, edukacijama, iskustvu, i dalje, ponekada, koza.

*Posvećeno svim nastavnicima koji nikada neće biti zaboravljeni

Foto: Unsplash

Podelite sa prijateljima

3 thoughts on “Priča o nastavniku matematike

  1. Дивно написано. Са пуно емоција .Сузе ми теку.Хвала за овако диван текст.Сетих се својих дивних професора.
    Размишљам да ли ће се моји учениви сетити своје учитељице тј мене.

Comments are closed.